Novac je naizgled jednostavan pojam, svi ga koristimo svakodnevno , ali pitanje koje je zbunjivalo ekonomiste vekovima, jeste, šta je zapravo novac? Razumevanje suštine novca ključno je za razumevanje privrede i sveta oko nas. U istoriji je novac menjao svoj oblik i prirodu, od školjki i metala do papira i digitalnih zapisa, ali njegova uloga ostaje ista. Novac je univerzalno prihvaćeno sredstvo za razmenu dobara i vrednosti u društvu. U nastavku ćemo istražiti poreklo novca, njegova svojstva, evoluciju od robnog do fiat novca, teoretske principe koji objašnjavaju nastanak novca, njegove funkcije, kao i savremene trendove, od inflacije i devalvacije valuta do uloge zlata i srebra kao zaštite vrednosti. Na kraju ćemo dati preporuke kako zaštititi svoju kupovnu moć u uslovima promenljive vrednosti novca.

Istorijsko poreklo novca i njegova osnovna svojstva

Pre pojave novca, ljudi su trgovali robnom razmenom (trampom). Razmenjivali su direktno jedno dobro za drugo. Ovakva direktna razmena funkcionisala je samo ako obe strane imaju upravo ono što onaj drugi želi, što se zove dvojni slučaj poklapanja potreba. U primitivnim zajednicama to je bilo otežano. Npr. lovac koji ima višak mesa morao je naći voćara koji želi meso, a zauzvrat nudi voće koje lovac želi. Često su takva poklapanja izostajala, pa je trgovina bila sporadična i ograničena.

Razvoj trgovine je doveo do potrebe za posrednikom, dobrima koja bi svi rado prihvatili i kasnije zamenili za ono što im treba. Tako se javlja indirektna razmena. Npr. lovac razmeni meso za jabuke sa voćarom, ne da bi pojeo sve te jabuke, već da bi kasnije te jabuke dao nekom trećem za oruđe ili odeću koje mu trebaju. Jabuke u tom primeru počinju da služe kao posredničko dobro, tj. sredstvo razmene, iako same po sebi nisu krajnji cilj lovcu. Kada jedno dobro postane opšteprihvaćeno posredničko sredstvo u razmeni, ono se približava pojmu novca.

Karl Menger, utemeljivač Austrijske škole ekonomije, istakao je da dobra koja postaju posrednici u razmeni nisu slučajno odabrana. To su obično najtraženija, najrazmenljivija dobra, ona koja najveći broj ljudi želi i prihvatiće ih spremno za svoju robu. Istorijski gledano, mnoga razna dobra su služila kao novac, kao što su stoka, so, žito, čaj, školjke, krzno, duvan, pa čak i cigle čaja u nekim kulturama. Vremenom su se izdvojili plemeniti metali, zlato i srebro, kao najuspešniji oblici novca, jer su ispunjavali najviše potrebnih svojstava i ljudi su ih širom sveta rado prihvatali.

Aristotel je još u antičko doba definisao osobine dobrog novca . Da bi neko dobro efikasno služilo kao novac, pokazalo se da treba da ispunjava nekoliko ključnih svojstava:

• Trajnost – Dobro koje služi kao novac ne sme biti kvarljivo ili lako uništivo. Mora zadržati svoj oblik i upotrebljivost vremenom. (Npr. zlato je izuzetno postojano, ne rđa i ne propada kroz vekove.)
• Prenosivost – Novac mora biti lako prenosiv, da se može jednostavno razmenjivati i transportovati. (Zlatnik ili novčanica su lake za prenos, za razliku od npr. stoke ili velikih komada soli.)
• Deljivost – Dobro treba da se može deliti na manje jedinice bez gubitka vrednosti, kako bi se omogućile transakcije različitih veličina. (Zlato je deljivo topljenjem u manje kovanice ili poluge, dok papirni novac ima različite apoene.)
• Ograničena ponuda – Količina datog dobra ne sme biti neograničena ili lako dostupna svakome, jer bi u suprotnom izgubilo vrednost . Novac mora biti relativno redak. (Zlato i srebro su relativno retki metali; fiat novac nominalno ima ograničenja emisije kroz politiku centralnih banaka, mada u praksi često dolazi do prekomerne štampe.)
• Unutrašnja (svojstvena) vrednost – Tradicionalno se smatralo da novac treba da ima vrednost i sam po sebi (kao roba), nezavisno od toga što je novac . To znači da je dat materijal koristan i poželjan i van njegove monetarne funkcije. (Zlato i srebro su imali vrednost kao ukras, nakit, u industriji, itd.)

Prvih nekoliko svojstava (trajnost, prenosivost, deljivost) osiguravaju praktičnost novca u svakodnevnoj upotrebi. Ograničena ponuda i unutrašnja vrednost osiguravaju poverenje. Ljudi veruju novcu jer znaju da ga neće preko noći biti beskonačno mnogo i da iza njega stoji nešto opipljivo. Ako bi svako mogao lako stvoriti ogromnu količinu novca ni iz čega, njegova vrednost bi brzo opala . (Nažalost, ovo je lekcija koju savremene centralne banke često zaboravljaju, što ćemo videti kasnije.)

Novac možemo definisati kao opšteprihvaćeno sredstvo razmene. Ludvig fon Mizes je rekao: “Često korišćeno sredstvo razmene naziva se novcem”. Drugim rečima, novac je ona roba ili simbol koju će gotovo svako prihvatiti u zamenu, jer zna da će i drugi to prihvatiti od njega. Ovo svojstvo opšte prihvaćenosti razlikuje novac od bilo kog drugog dobra.

Evolucija novca: od robnog novca do fiat novca

Robni novac označava svaku robu koja spontano postane novac u trgovini zbog svojih poželjnih svojstava. Zlato i srebro su klasični primeri robnog novca. ljudi su ih prvo koristili zbog njihove inherentne vrednosti (npr. za nakit, rituale, skladištenje bogatstva), a vremenom i kao posrednike u razmeni. Novac nije izmišljen ili nametnut dekretom. Nastao je evolutivno, spontano iz tržišta. Ljudi su kroz pokušaje i greške otkrili da su plemeniti metali izuzetno pogodni kao novac, pa su ih počeli kovati u kovanice standardizovane težine i čistoće. Prema grčkom istoričaru Herodotu, prvi kovani novac od zlata i srebra iskovali su Lidijci, antički narod Male Azije (oko 7. veka p.n.e.). Time je olakšana trgovina, više nije bilo potrebe vagati metale pri svakoj transakciji i proveravati čistoću, već su kovanice imale pečat garancije.

Tokom vekova, zlato i srebro su postali svetski novac. Vladari su izdavali zlatne i srebrne kovanice, a kasnije i papire (sertifikate, novčanice) koji su predstavljali pravo na određenu količinu zlata ili srebra u trezorima. Takve novčanice su bile obezbeđene robom, mogle su se u banci zameniti za odgovarajuću količinu zlata/srebra. To je bila osnova zlatnog standarda. Na primer, do 20. veka mnoge zemlje (UK, SAD, Francuska, Nemačka itd.) držale su svoje valute vezane za zlato, novčanice su imale natpis da se mogu zameniti za određen broj zlatnih funti, dolara ili franaka. Ovakav sistem je ograničavao koliko se novca može odštampati. Države nisu mogle kreirati beskonačno mnogo novčanica jer su morale imati zlato kao pokriće.

Međutim, tokom 20. veka, posebno posle Drugog svetskog rata, države su postepeno napuštale zlatni standard. Prelomni događaj desio se 1971. godine kada su Sjedinjene Države jednostrano prekinule konvertibilnost dolara u zlato, potez poznat kao zatvaranje “zlatnog prozora” od strane predsednika Ričarda Niksona. Time je okončan Bretton Woods sistem fiksnih deviznih kurseva i poslednja veza vodećih svetskih valuta sa zlatom. Od tada, sav novac u opticaju je dekretni novac (fiat money), što znači da nema unutrašnje robne podloge, njegovu vrednost garantuje samo državni autoritet (zakon) i poverenje korisnika.

Fiat novac su dakle novčanice i kovanice bez pokrića u zlatu ili drugoj robi, čiju vrednost određuje država propisujući da se njima plaćaju porezi, da su zakonito sredstvo plaćanja, itd. Ljudi prihvataju fiat novac jer očekuju da će i drugi to činiti (socijalna koordinacija) i jer im zakon često nalaže da moraju prihvatiti taj novac za podmirenje dugova. Prednost fiat novca je fleksibilnost – vlasti mogu lakše upravljati količinom novca u privredi. Ali tu leži i njegova slabost. Bez spoljnog ograničenja (poput zlatnog standarda), postoji stalna sklonost ka prekomernoj emisiji novca od strane vlasti. Vladama i centralnim bankama je primamljivo da “štampaju” novac (bilo fizički bilo elektronski) radi pokrića budžetskih deficita ili podsticanja privrede. Istorija pokazuje da takvo povećanje ponude novca neminovno vodi do pada njegove vrednosti, tj. do inflacije i gubitka kupovne moći. Nije slučajno što ekonomisti inflaciju često nazivaju i porezom na štednju ili skrivenim porezom. Ona tiho i postepeno oduzima vrednost novcu koji građani drže.

Napomenimo da robni novac više ne cirkuliše u zvaničnom monetarnom sistemu (ne koristimo zlato direktno za kupovinu svakodnevnih stvari). Danas svi koristimo fiat novac koje izdaju centralne banke (dolare, eure, dinare itd.). Zlato je otišlo u trezore ili u domove investitora, ali nije legalno sredstvo plaćanja u prodavnici. Razlog za to nije nužno što je fiat novac bolji, već što političarima i centralnim bankarima više odgovara, fiat novac im omogućava neograničeno trošenje i zaduživanje, dok bi ih zlatni standard stegao disciplinom (jer bi preterana štampa novca vodila momentalnom odlivu zlata iz rezervi zemlje).

Ukratko, evolucija novca kretala se ovako: trampa (direktna razmena) → posrednička dobra (indirektna razmena)→ robni novac (opšteprihvaćena roba poput zlata) → predstavnički novac (papirni sertifikati zamenljivi za robu)→ fiat novac (papir/elektronski zapisi bez robnog pokrića). Danas smo na poslednjem stupnju, sa svim pratećim izazovima koje on nosi.

Uloga indirektne razmene i Mizesova teorema regresije

Da bismo razumeli nastanak novca, važno je objasniti kako je prelazak sa direktne na indirektnu razmenu teorijski moguć. Problem koji je Ludwig von Mises uvideo početkom 20. veka bio je: zašto ljudi uopšte počnu da prihvataju neko dobro kao posrednika razmene? Ako nešto u početku nije opšteprihvaćeno, zašto bi iko verovao da će kasnije biti? Ovde nastupa Mizesova teorema regresije.

U pojednostavljenom obliku, teorema regresije kaže da novac svoju vrednost crpi iz prethodne vrednosti koju je imao kao roba. Drugim rečima, da bi nešto postalo novac danas, moralo je juče imati neku cenu i korisnost nezavisno od monetarne funkcije. Vraćajući se unazad kroz vreme (regresivno), dolazimo do tačke kada to dobro još nije bilo novac, već samo obična roba tražena zbog svojih ne-monetarnih upotrebnih vrednosti.

Primena teoreme, zašto su ljudi počeli prihvatati zlato kao sredstvo razmene? Zato što je zlato i pre toga imalo vrednost. Bilo je cenjeno kao nakit, ukras, za izradu posuda, religioznih artefakata itd. Ljudi su znali da je zlato retko i traženo,a imalo je poznatu tržišnu cenu i korist. Dakle, nije bilo nelogično prihvatiti zlato u zamenu čak i pre nego što je postalo novac, jer je primalac znao da ga kasnije može upotrebiti ili zameniti zbog njegove intrinsične vrednosti. Mizes to formuliše ovako: pre nego što proizvod postane novac, njegova vrednost mora biti unapred poznata, moguće ju je pratiti unazad do vremena kada još nije bio novac. U suprotnom, ako bismo pokušali uvesti potpuno novo, beskorisno dobro kao novac (npr. nekakve bezvredne rogove nepoznate životinje, što navodi Mizesov primer ), ljudi ga ne bi prihvatili, jer ne bi imali referencu koliko to vredi niti sigurnost da će ga iko hteti sutra.

Teorema regresije praktično objašnjava zašto se novac prvo javljao kao roba. Čak i današnje fiat valute koje naizgled nemaju unutrašnju vrednost vuku poreklo iz nekadašnjih roba. Npr. papirni dolar je nastao kao sertifikat za zlato. Tek kada je kroz dugu naviku i državni autoritet usađeno poverenje da će i nekonvertibilan dolar sutra vredeti nešto, on može nastaviti da funkcioniše iako više nije vezan za zlato. Ali to poverenje postoji zahvaljujući prethodnoj istoriji vezanosti za robu i dugom iskustvu upotrebe. (Odatle i kontroverze oko novih pojava poput kriptovaluta. One nisu prošle kroz ovaj istorijski regresioni lanac, pa se teoretski polemiše da li bitcoin može postati novac po Mizesovoj teoremi ili krši to pravilo.)

Još jedan bitan aspekt uloge indirektne razmene je što ona omogućava formiranje jedinstvene strukture cena u ekonomiji. Kada svi koriste jedno posredničko dobro (novac), sve cene se mogu izraziti u istim jedinicama, što dramatično povećava efikasnost tržišta. Dok je u trampi vrednost svake robe morala biti iskazana u odnosu na bezbroj drugih (npr. koliko riba za jednu kokošku, koliko kokošaka za jedan nož, itd.), sa novcem dobijamo cenovnik gde je svaka roba izražena u novčanim jedinicama. To omogućuje racionalnu kalkulaciju profita i gubitka, planiranje, štednju i investicije. Mizes je naglašavao da bez novca ne bi bilo ni moderne ekonomije niti ekonomske nauke kakvu poznajemo.

Ukratko, indirektna razmena je prelazni mehanizam koji je iznedrio novac, a Mizesova teorema regresije objašnjava zašto su baš određena dobra (poput plemenitih metala) mogla prvi put postati novac – zato što su već imala vrednost pre nego što su obavljala monetarnu funkciju.

Šta je novac i funkcije novca

Novac danas ima više ključnih funkcija u ekonomiji. Te funkcije se razvijaju iz same definicije novca i čine ga jedinstvenim ekonomskim dobrom. Evo osnovnih funkcija novca i njihovog značaja:

• Sredstvo razmene (platno sredstvo): Novac je posrednik u kupoprodaji – omogućava nam da prodamo ono što imamo za novac, pa za taj novac kupimo ono što želimo. Ovim se izbegava komplikovana trampa. Kao univerzalno sredstvo razmene, novac podmazuje točkove trgovine. Zahvaljujući novcu, specijalizacija i podela rada postaju moguće u širokim razmerama, jer proizvođači mogu prodati svoj proizvod za novac i tim novcem nabaviti sve drugo što im treba. Opšteprihvaćenost je ključno svojstvo: novac će prihvatiti gotovo svako, za razliku od robe koju nudite.
• Mera vrednosti (obračunska jedinica): Novac služi i kao zajednička mera vrednosti u kojoj izražavamo cene svih drugih dobara i usluga. Time novac postaje jedinica obračuna – omogućava nam da uporedimo vrednost veoma različitih stvari kroz njihovu cenu (npr. kilogram šećera = 120 dinara, friziranje = 1500 dinara, sat rada vodoinstalatera = 2000 dinara, itd.). U trampi to nije bilo moguće na sistematičan način. Kao obračunska jedinica, novac omogućava računovodstvo, vođenje evidencije o dugovima i potraživanjima i ekonomsko kalkulisanje (npr. preduzeća računaju svoje troškove i prihode u novcu da bi utvrdila da li posluju profitabilno ili s gubitkom ).
• Sredstvo očuvanja vrednosti (skladište vrednosti): Novac može služiti za čuvanje kupovne moći kroz vreme, tj. za štednju. Ako danas prodam neku robu za novac, mogu taj novac čuvati i potrošiti kasnije, a da on i dalje ima vrednost. Idealno, novac bi trebalo da bude dobar skladistač vrednosti – da ne gubi (mnogo) vrednost vremenom. U praksi fiat novac podložan je inflaciji pa vremenom gubi kupovnu moć, što narušava ovu funkciju. Zbog toga ljudi tokom istorije pribegavaju zlatu i srebru (ili nekretninama, umetninama) kao sredstvima očuvanja vrednosti kada ne veruju papirnom novcu . Ipak, novac je u kratkom roku zgodan za čuvanje vrednosti jer je likvidan (može se odmah upotrebiti). U stabilnim periodima, kvalitetan novac (niske inflacije) može služiti i za dugoročnu štednju.
• Sredstvo izmirenja dugova (standard za odložena plaćanja): Novac je jedinica u kojoj izražavamo i dugove i vršimo otplate kredita, rate, kamate itd. Ova funkcija je posebno bitna u kreditnom sistemu – dugoročni ugovori (npr. ugovor o pozajmici, hipoteka na 20 godina) denominuju se u novcu, što obe strane prihvataju jer veruju u relativnu stabilnost vrednosti tog novca. Zamislimo da nema novca – bilo bi praktično nemoguće pozajmiti nekome 100 ovaca uz dogovor da vrati 110 ovaca za godinu dana, jer bismo morali računati i rizike (hoće li ovce dati potomstvo ili uginuti, kako se meri kamata u naturi?). Novac rešava te probleme tako što standardizuje odložena plaćanja. U modernim privredama je nezamislivo da kredite ili plate ugovaramo u npr. kilogramima žita ili nafte – novac je univerzalna obračunska jedinica za dugove. (Napomena: u nekim teorijama ovaj aspekt se ne izdvaja posebno, već se smatra delom funkcije jedinice obračuna i skladišta vrednosti, ali svakako zaslužuje pomen.)

Zbog ovih funkcija, novac je postao okosnica ekonomskog sistema. Omogućio je nastanak složenih tržišta, računanje profita, akumulaciju kapitala, kredite i investicije, kao i podelu rada u globalnim razmerama. Bez novca, moderne ekonomije ne bi mogle funkcionisati, trgovina bi se vratila na lokalni nivo i većina nas bi morali sami da proizvodimo većinu onog što trošimo.

Važno je shvatiti da novac nije savršen, naročito ne današnji fiat novac. Njegova vrednost oscilira (inflacija/deflacija), i loše upravljanje novčanim sistemom može ozbiljno narušiti sve nabrojane funkcije. U nastavku analiziramo kako su se savremene fiat valute ponašale u poslednjih nekoliko godina i sa kakvim se izazovima suočavaju.

Fiat novac i inflacija u poslednjih 5 godina (USD, EUR, RSD)

Kao što smo istakli, fiat novac ima tendenciju gubitka vrednosti kroz vreme usled povećanja ponude novca i inflacije. Proteklih godina (2020–2025) svedoci smo značajnih monetarnih promena u svetu: ogromne emisije novca od strane centralnih banaka, rekordne stope inflacije u mnogim zemljama, te posljedične devalvacije valuta. To se odrazilo i na američki dolar, i na evro, pa i na srpski dinar.

Pandemija COVID-19 koja je započela 2020. godine dovela je do najvećih programa monetarnih i fiskalnih stimulansa u novijoj istoriji. Centralne banke (poput američkog FED-a i Evropske centralne banke) spustile su kamatne stope na nulu i upumpale trilione dolara/evara u finansijski sistem kroz kvantitativno popuštanje (o čemu više u narednom odeljku). U početku, ovi potezi su sprečili ekonomsku depresiju. Međutim, posledica par godina kasnije bila je bujanje inflacije širom sveta. Novac u opticaju se značajno uvećao, a ponuda robe nije mogla da isprati potražnju, delom i zbog poremećaja lanaca snabdevanja. Inflacija, koja je dugo bila niska, naglo se probudila.

💵 Sjedinjene Države (USD): Američki dolar je pretrpeo najvišu inflaciju još od ranih 1980-ih. Godišnja stopa inflacije u SAD dostigla je 9,1% u junu 2022., što je najveći skok cena za 12 meseci u prethodnih 40 godina. Ovo je posljedica kombinacije: pandemijskog stimulansa (štampanja novca), potražnje nakon otvaranja privrede, i spoljašnjih faktora poput poskupljenja energije i rata u Ukrajini. Nakon agresivnog povećanja kamatnih stopa od strane FED-a u 2022–2023, inflacija u SAD se smirila. U prvoj polovini 2025. spustila se na oko 2,5% na godišnjem nivou, što je blizu ciljane stope od 2%. Ipak, kumulativno gledano, dolar je u periodu 2020–2025 znatno izgubio kupovnu moć. Cene su tokom tih pet godina porasle ukupno oko 20-25%. Konkretno, $100 iz 2019. godine vredi samo oko $79–80 u 2025. ili rečeno obrnuto, prosečni cenovni nivo u SAD je oko 26% viši nego 2019. godine. Drugim rečima, dolar danas kupuje samo ~80% onoga što je mogao pre pet-šest godina. To je značajan pad realne vrednosti najveće svetske valute u kratkom roku.

💶 Evrozona (EUR): Sličan fenomen zabeležen je i u Evropi. Inflacija u evrozoni, koja je godinama bila ispod 2%, eksplodirala je 2022. usled poskupljenja energenata i hrane (delom zbog rata u Ukrajini). Godišnja inflacija dostigla je 10,6% u oktobru 2022., što je rekord od postanka evra . Evropska centralna banka reagovala je usporeno, ali je i ona krenula da podiže kamatne stope u drugoj polovini 2022. i tokom 2023. Do 2025. inflacija je obuzdana i vratila se ka 2% (u junu 2025. evrozona ~2,0% godišnje). Ipak, evro je izgubio znatan deo svoje vrednosti poslednjih godina: od 2020. do 2025. kumulativna inflacija je oko 20% (preciznije ~23,7% od 2019. do 2025. ). To znači da €1 danas vredi oko 80% onoga što je vredeo pre pet godina . Drugim rečima, evro je takođe devalvirao interno, treba nam oko €124 u 2025. da kupimo isto što je €100 kupovalo 2019.

🇷🇸 Srbija (RSD): Srbija nije izuzetak, iako je dinar nominalno stabilan prema evru (kurs ~117 RSD za €1 godinama). Međutim, unutrašnja vrednost dinara opala je zbog visoke domaće inflacije. Inflacija u Srbiji se već od kraja 2021. ubrzavala, da bi u 2022. i 2023. dostigla dvocifrene stope. Vrhunac je bio mart 2023. sa 16,2% godišnje inflacije, što je najviša stopa u poslednjih par decenija . Tokom cele 2022. i 2023. inflacija je ostala dvocifrena (oko 12% prosečno godišnje) , da bi tek 2024. pala ispod 5%. U junu 2025. iznosi oko 4–5% godišnje. Kumulativno, od kraja 2019. do kraja 2024. cene u Srbiji su porasle oko 39% . To praktično znači da je 1000 dinara iz 2019. vredelo koliko ~1390 dinara krajem 2024. Dakle, za istu količinu novca možete kupiti dosta manje: dinar je izgubio približno 30% svoje kupovne moći za pet godina. Grafikon 1 to jasnije ilustruje gde je prikazana preostala kupovna moć 100 jedinica različitih valuta iz 2019. kroz godine.

Grafikon 1: Pad kupovne moći valute (2019 = 100). Na grafikonu je prikazano koliko je ostalo od vrednosti 100 novčanih jedinica iz 2019. godine do 2025, uzimajući u obzir inflaciju svake godine. Vidi se da su i američki dolar (USD) i evro (EUR) do 2025. pali na oko 80% početne vrednosti, dok je srpski dinar (RSD) pao na približno 70%. Drugim rečima, zbog inflacije je potrebno znatno više novčanih jedinica u 2025. nego 2019. za kupovinu iste robe.

Uzrok ovog gubitka vrednosti fiat valuta je jasan, štampanje novca i inflacija. Kada nema čvrstih ograničenja (poput zlatnog standarda), ponuda novca je rasla brže nego ponuda roba i usluga, što je obezvredilo svaku jedinicu novca. Centralne banke formalno ciljaju nisku inflaciju (~2-3%), ali su u proteklom periodu izgubile kontrolu pa su je jedva vratile višim kamatama. Posledice inflacije osećamo svi: smanjena kupovna moć plata i ušteđevine, rast cena hrane, energenata i nekretnina, preraspodela bogatstva na štetu štediša i onih sa fiksnim prihodima.

Vredi napomenuti da se dinar kao nacionalna valuta Srbije suočavao i sa dodatnim specifičnostima: uvozna inflacija (cene uvezenih energenata, hrane) bila je glavni generator, a dodatno, NBS je morala balansirati između održavanja stabilnog kursa i suzbijanja inflacije. NBS je reagovala postepenim ali značajnim podizanjem referentne kamatne stope sa 1% (početkom 2022) na 6,5% u 2023. , što je pomoglo da se inflacija svede sa 15%+ na oko 5% krajem 2024. I FED i ECB su slično agresivno podigli kamatne stope (FED sa ~0% na >5%, ECB sa 0% na 4% tokom 2022–2023) kako bi ugasili inflatorne pritiske. Time je okončana era jeftinog novca koja je trajala preko deceniju nakon finansijske krize 2008. Ali lečenje inflacije visokim kamatama nosi druge rizike poput recesiju, dužničke krize i pad investicija, što otvara nova pitanja za kreatore politike.

U narednom odeljku detaljnije ćemo razmotriti ulogu centralnih banaka i politiku kvantitativnog popuštanja koja je doprinela ovakvom ishodu.

Uloga centralnih banaka i posledice kvantitativnog popuštanja

Centralne banke (poput Federalnih Rezervi – FED, Evropske centralne banke – ECB, Narodne banke Srbije – NBS) imaju ključnu ulogu u kreiranju monetarne politike i upravljanju novcem. One kontrolišu ponudu novca (emisiju) i ključne kamatne stope, nastojeći da obezbede monetarnu stabilnost, nisku inflaciju i zdravo finansijsko tržište. Međutim, politike koje sprovode mogu imati neželjene posledice ako se pretera – najbolji primer je kvantitativno popuštanje (QE)i ekspanzivna politika u godinama nakon 2008. i posebno tokom COVID krize.

Kvantitativno popuštanje označava praksu masovne kupovine finansijskih aktiva (državnih obveznica, korporativnih obveznica, hartija od vrednosti) od strane centralne banke, uz stvaranje nove baze novca. Lački rečeno, centralna banka štampa novac (danas elektronski) i ubrizgava ga u finansijski sistem otkupljujući dugove. Ideja je bila da se spuste dugoročne kamate, podstaknu krediti, potrošnja i investicije kada je privreda u krizi i standardna kamatna politika više ne pomaže (tzv. zero lower bound problem). FED je prvi put to masovno primenio posle 2008., a zatim ponovo 2020. ECB takođe.

Razmere ove ekspanzije bilansa centralnih banaka su bez presedana. Bilans FED-a (imovina FED-a) je skočio sa oko $4 biliona u 2019. na skoro $9 biliona u 2022! . FED je kreirao više od 4.5 biliona dolara novog novca u par godina, kupujući obveznice i druge hartije . ECB je slično, tokom pandemije 2020–2021, proširila svoj bilans sa ~€4,7 biliona (krajem 2019) na oko €8,6 biliona krajem 2021., praktično udvostručivši količinu novca u evrosistemu . Kako izveštava jedan finansijski analitičar, tokom pandemijskog QE programa ECB je dodala ~€4,15 biliona na svoj bilans . Nacionalne banke, poput NBS, nemaju tako globalnu ulogu, ali su i one učestvovale u blažim oblicima monetarne ekspanzije (npr. NBS je 2020. smanjila stopu na 1% i pružala jeftinu likvidnost bankama, ali u manjem obimu nego velike centralne banke).

Kratkoročno, ove mere su stabilizovale finansijska tržišta gde je sprečena panika, obezbeđena likvidnost, vlade su mogle jeftino da se zadužuju za pakete pomoći privredi. Međutim, dugoročna posledica QE jeste da je finansijski sistem preplavljen novcem. Velik deo tog novca je završio u cenama imovine (akcije, nekretnine, kriptovalute su eksplodirale ka gore 2020–2021.), ali neminovno je procurio i u širu privredu, posebno kada je došla 2021. i 2022. godina sa oporavkom tražnje. Rezultat: inflacija je snažno ubrzala, kao što smo videli. Klasična teorija kaže da kad se ponuda novca poveća brže od ponude roba, vrednost novca opada, a upravo to se i dogodilo.

Centralne banke su se našle u dilemi: sa jedne strane, godinama su želele malo višu inflaciju (jer je pre 2020. bila preniska prema targetu), ali kada je inflacija izmakla kontroli, morale su naglo da promene kurs. Tako smo 2022–2023. videli najbrže povećanje kamatnih stopa u poslednjih nekoliko decenija. FED je u oko godinu dana podigao svoju referentnu stopu sa 0% na preko 5%. ECB je od minus 0,5% došla do +4%. NBS je od 1% do 6,5%. Oštre mere “stezanja” kreditnih uslova imale su cilj da ohlade tražnju i obuzdaju inflaciju. To je počelo davati rezultate – inflacija se vratila ka ciljevima – ali ne bez cena. Cene akcija su splasnule, pojedine banke su došle u probleme zbog naglog rasta kamata (sećamo se kolapsa SVB banke u SAD 2023. kao jednog efekta, itd.), a sama ideja da će era “jeftinog novca” biti gotova izazvala je nervozu i recesione rizike.

Još jedna posledica prelaska sa ekspanzivne na restriktivnu politiku jeste da su centralne banke započele kvantitativno stezanje (QT), smanjenje svojih bilansa. FED je počeo da dozvoljava da obveznice koje je kupio dospevaju bez reinvestiranja, čime se bilans polako smanjuje (do polovine 2025. smanjen je za oko $1,3 biliona sa vrha ). ECB takođe sprovodi QT – do početka 2024. smanjila je aktiva za oko €2 biliona od maksimuma , što je otprilike polovinu onoga što je “odštampala” tokom pandemije. QT se odvija znatno tiše od QE (namerno, kako centralne banke vole, “u pozadini” ), ali njegov cilj je isti: ukloniti višak likvidnosti i time olakšati suzbijanje inflacije bez previsokih kamatnih stopa.

Narodna banka Srbije je u specifičnoj situaciji jer vodi politiku inflacionog targetiranja uz relativno fiksan kurs dinara. NBS nije radila klasičan QE (nije bilo potrebe ni kapaciteta za tako nešto u maloj ekonomiji), ali je dugo držala niske kamate, i intervenisala na deviznom tržištu kako bi kurs dinara ostao stabilan (što pomaže da uvozna roba ne poskupi još više). Kada je inflacija skočila, NBS je, kao što smo pomenuli, morala da zaoštri monetarnu politiku, podizanjem kamatne stope na 6,5%, zamrzavanjem devizne likvidnosti bankama i sl. Tek sredinom 2024. mogla je početi sa blagim popuštanjem (spustila je stopu na 5,75% kada je inflacija ušla u ciljni raspon) . Ovo pokazuje koliko centralne banke svojim odlukama mogu uticati na ekonomiju: praktično su pritisle kočnicu na kreditnu ekspanziju da bi zaustavile rast cena, i tako možda izazvale kratkoročno usporavanje privrede, ali su očuvale vrednost valute.

Za širu sliku, važno je razumeti i političku ekonomiju iza monetarne politike. Kvantitativno popuštanje i opuštena monetarna politika su atraktivni kreatorima politike jer kratkoročno podstiču rast, snižavaju trošak zaduživanja države i stvaraju “osećaj bogatstva” kroz rast cena akcija i nekretnina. Ali dugoročno, preterivanje vodi u inflaciju i pad životnog standarda (inflacioni porez, kako smo videli). Sada centralne banke balansiraju na oštrom nožu: pokušavaju da vrate stabilnost cena a da ne izazovu dublju krizu ili krah tržišta prezaduženog na jeftin novac. Ostaje da se vidi koliko će veće kamatne stope ostati i da li će inflacija trajno biti pod kontrolom. Istorija nas uči da jednom narušeno poverenje u valutu teško se vraća – a najbolja ilustracija toga je beg investitora i centralnih banaka ka zlatu poslednjih godina.

Uporište zlata i srebra kao investicione zaštite

Kada fiat novac gubi vrednost (inflacijom ili neumerenom štampom), investitori i građani tradicionalno traže utočište u realnim, opipljivim aktivama. Od svih takvih aktiva, zlato ima posebno mesto. Hiljadama godina smatrano je krajnjim čuvarom vrednosti – “zlato je novac, sve ostalo je kredit”, rekao je svojevremeno ekonomista Dž. P. Morgan. I zaista, u vremenima kriza ili visoke inflacije, cena zlata naglo raste jer raste potražnja za sigurnom lukom.

Poslednjih nekoliko godina ovo se i dogodilo. Od 2020. do sredine 2025. cena zlata u dolarima je više nego udvostručena. Na početku 2020. unca zlata (31,1 g) vredela je oko $1.550; danas (jul 2025) premašuje $3.340 . Zlato je sredinom 2023–2024. oborilo istorijske rekorde: dostiglo je i $3.500 po unci u aprilu 2025. što je najviša nominalna cena svih vremena . Samo u poslednjih godinu dana (od jula 2024. do jula 2025.) poskupelo je oko 38% izraženo u dolarima , nadmašivši time uveliko stope inflacije. Drugim rečima, onaj ko je štedeo u zlatu, realno je zaradio i sačuvao kupovnu moć, za razliku od onih koji su držali štednju u novcu koji gubi vrednost.

Razlozi za ovaj rastući trend cene zlata su višestruki. Prvo, inflacija i strah od inflacije, zlato se tradicionalno posmatra kao zaštita od obezvređivanja papirnog novca. Drugo, geopolitička i ekonomska neizvesnost, tokom kriza (pandemija, rat u Ukrajini, bankarske nestabilnosti) investitori traže sigurnost u zlatu. World Gold Council (WGC) beleži da je “zlato briljiralo u vremenima krize, pružajući diverzifikaciju portfelja i zaštitu od inflacije,” zbog čega mnoge institucije planiraju da ga još više nagomilaju . Treće, padajuće poverenje u dolar kao globalnu rezervnu valutu, što je trend koji ide na ruku zlatu.

Jedan od upečatljivih fenomena jeste velika kupovina zlata od strane centralnih banaka širom sveta. Globalno, centralne banke su postale neto kupci zlata od 2010-ih, a u 2022. i 2023. oboreni su rekordi u količini kupljenog zlata. Samo u 2022. centralne banke su kupile oko 1.082 tone zlata (najviše u jednoj godini u novijoj istoriji), a trend se nastavio i 2023. i 2024. sa preko 1.000 tona godišnje. U prvom kvartalu 2025. dodato je još 244 tone globalnim rezervama . Zašto centralne banke kupuju zlato? Prema anketi WGC, čak 76% ispitanih centralnih banaka planira povećati udeo zlata u rezervama u narednih 5 godina, dok istovremeno većina očekuje smanjenje udela dolara . Razlozi koje navode su upravo performanse zlata u kriznim vremenima, zaštita od inflacije i diverzifikacija portfelja rezervi. Kako kaže izveštaj WGC: “Ubrzano gomilanje zlata dešava se u pozadini geopolitičke i ekonomske neizvesnosti.” . Zlato je apolitično, nema kreditni rizik, ne može biti “odštampano” i ne zavisi od tuđe odluke, pa centralne banke (posebno zemalja u razvoju) povećavaju zlatne rezerve kao osiguranje. Primere vidimo u Poljskoj (koja je intenzivno kupovala zlato 2018–2022, a nastavila i 2023–25.), Mađarskoj, Kini (koja diskretno povećava rezerve), Turskoj, Indiji, pa i Srbiji. (NBS je 2019. i 2020. kupila ukupno oko 12 tona zlata, povećavši naše rezerve na ~37 tona , a zatim 2021. dodatnih nekoliko tona, pokazujući i sama svest o značaju ovog plemenitog metala.)

Srebro se često pominje uz zlato kao “novac običnog naroda”. I srebro ima investicionu i hedžing ulogu, mada je volatilnije i više industrijski orijentisano. U prošlosti je srebro takođe bilo novac (bimetalni standardi). I tokom ove krize, cena srebra je rasla (u procentima čak i više od zlata povremeno), ali tržište srebra je znatno manje i podložno je drugačijim kretanjima. Ipak, mnogi štediše kupuju investiciono srebro (poluge, srebrnjake) kao dopunu zlatu, računajući na sličan zaštitni efekat uz nižu cenu po unci.

Ključna prednost fizičkog zlata i srebra jeste u tome što predstavljaju realnu imovinu koju držite u svojim rukama, bez rizika druge ugovorne strane. Ne oslanjate se na obećanje banke ili vlade – zlato nema mogućnost bankrota. Za razliku od fiat novca koji može hiperinflatorno izgubiti vrednost ili akcija/obveznica koje mogu preko noći pasti na nulu, fizičko zlato nikad ne postaje bezvredno. Naravno, cena mu fluktuira na tržištu, ali istorijski gledano zlato čuva kupovnu moć kroz duga vremenska razdoblja. Čuvena je ilustracija: za jednu uncu zlata ste u doba Rimske imperije mogli kupiti finu togu, danas za jednu uncu zlata (oko 3.300$ ili ~3000€) možete kupiti odelo po meri vrhunskog krojača, vrednost zlata održava korak sa standardom življenja kroz vekove. Nasuprot tome, valute doživljavaju kolapse (primer Nemačke marke 1923, Jugoslovenskog dinara 1993, Zimbabvea 2000-ih, Venecuele itd.), ali zlato iz tih perioda i dalje vredi.

Neki kritičari nazivali su zlato “reliktom varvarskog doba” (Keynes), tvrdeći da u modernoj ekonomiji nema ulogu novca. I zaista, zlato više nije zvanični novac u platnom prometu. Ali njegove funkcije novca su ostale: ono i dalje služi kao mera i čuvar vrednosti za mnoge građane i investitore koji mu veruju više nego papirima. Nije slučajno da se svet decenijama oslanjao na zlatni standard, bilo je to sidro stabilnosti. Danas se, usled neizvesnosti, mnogi intuitivno vraćaju zlatu.

Za one koji razmišljaju o investicionoj zaštiti, fizičko zlato (zlato u vidu poluga ili kovanica investicionog kvaliteta, čistote 999 ili slično) ima prednost što eliminiše rizik posrednika, ne zavisite od banke (koja može zamrznuti račun) niti od internet sistema (kriptovalute zavise od struje i mreže). Zlato možete držati u kućnom sefu ili trezoru, lako je likvidno svuda u svetu, i predstavlja “krajnju gotovinu” van digitalnog finansijskog sistema. Srebro slično, s tim što mu je vrednost po volumenu manja (pa za istu vrednost treba više prostora).

Treba naglasiti da zlato i srebro nisu investicija radi prinosa kao akcije, oni nemaju kamatu niti dividendu. Njihova vrednost leži u očuvanju kupovne moći i zaštiti od ekstrema. U doba niske inflacije i stabilnosti, zlato može delovati dosadno. Ali u doba kriza i inflacije, ono blista. Primer su poslednje godine, gde profesori govore da zlato nije novac, ali mnogi štediše su se okrenuli kupovini zlatnih poluga i dukata, i nisu se pokajali. Njihova ušteđevina je sačuvana od inflacije, čak uvećana, dok je štediša u dinarima ili evrima realno izgubio.

Naravno, nijedan pristup ulaganjima nije jedini ispravan. Zlato i srebro su samo deo slagalice finansijskog plana. U finalnom delu teksta daćemo neke preporuke kako pojedinac može zaštititi svoju kupovnu moć u ovakvim vremenima visoke inflacije i ekonomske neizvesnosti.

Preporuke za zaštitu kupovne moći

Kako sačuvati vrednost svoje ušteđevine i imovine dok fiat novac postepeno gubi vrednost? Ne postoji magična formula, ali kombinacija sledećih mera može pomoći da se diverzifikuje rizik i očuva kupovna moć kroz duži period:

• Držanje dela imovine u investicionom zlatu (i srebru): Kao što smo detaljno objasnili, fizičko zlato (zlatne poluge i kovanice) predstavlja sigurno utočište u uslovima inflacije i krize. Preporuka mnogih finansijskih stručnjaka je da 5–15% portfelja bude u plemenitim metalima. Zlato štiti od inflacije, kada novac gubi vrednost, zlato obično poskupljuje proporcionalno ili više od toga, kao što su pokazali trendovi do 2025. . Fizičko zlato nema rizik bankrota i lako se može unovčiti bilo gde u svetu. Srebro može biti dodatak zlatu, mada zahteva više prostora za skladištenje. Važno je kupovati standardizovane proizvode (npr. zlatnik od 1 unce, zlatnu polugu od 50 g ili 100 g, srebrnjake od 1 unce itd.) od pouzdanih dilera, i čuvati ih na bezbedan način (u kućnom sefu ili bankarskom trezoru). Plemeniti metali ne donose kamatu, ali pouzdan su čuvar vrednosti, to im je primarna uloga.
• Diverzifikacija valuta i finansijske imovine: Ne držite svu štednju u jednoj valuti ili na jednom bankarskom računu. Ako imate ušteđevinu, razmislite o raspodeli između više valuta, npr. dinar za tekuće potrebe, evro ili dolar za deviznu štednju, eventualno i švajcarski franak ili britanska funta kao dodatna diverzifikacija. Takođe, uložite deo novca u različite klase imovine: nešto u državne obveznice (po mogućstvu indeksirane za inflaciju), nešto u akcije kvalitetnih kompanija ili investicione fondove, nešto u nekretnine ako su vam dostupne. Cilj je da ne zavisite u potpunosti od sudbine jedne valute ili jednog tipa imovine. Diversifikacija smanjuje rizik, čak i ako jedna klasa imovine podbaci (npr. valuta devalvira), druge će možda nadoknaditi (akcije ili zlato porastu i sl.).
• Ulaganje u realnu imovinu: Realna imovina podrazumeva opipljiva dobra koja imaju intrinsičnu vrednost i uglavnom prate inflaciju. Tu spadaju nekretnine (stanovi, kuće, zemljište), zatim poljoprivredna zemlja, plemeniti metali (već pomenuti), neki vide i umetnička dela ili kolekcionarstvo kao deo ove kategorije. Ideja je da stvar koja je stvarna neće izgubiti vrednost samo zato što valuta gubi, cena te imovine će se prilagoditi novim vrednostima novca. Primer: ako je stan vredeo 100 hiljada evra pre inflacije, posle inflacije može vredeti 130 hiljada, prateći rast cena, dakle realno je očuvao vrednost domaćinu. Naravno, ulaganje u nekretnine zahteva veći kapital i nosi druge rizike (nelikvidnost, održavanje, porezi), ali dugoročno pruža zaštitu od inflacije. Čak i ulaganje u sopstveni biznis ili ljudski kapital (obuke, veštine) spada u realne oblike ulaganja, znanje i produktivna imovina takođe bolje drže vrednost nego novčanice.
• Korišćenje finansijskih instrumenata za hedžing: Za one finansijski sofisticiranije, postoje i instrumenti poput TIPS obveznica (američke državne obveznice indeksirane za inflaciju), slične inflatorno indeksirane obveznice nekih drugih država, ili recimo ulaganje u robe (commodities) preko berzanskih fondova. Na primer, investicioni fondovi koji prate indeks cena sirovina ili energetske kompanije mogu poslužiti kao zaštita jer cene roba rastu s inflacijom. Međutim, ovi instrumenti zahtevaju razumevanje tržišta i nose tržišni rizik, pa nisu za svakoga. Za prosečnog građanina, jednostavnije mere su prethodno navedene, plemeniti metali, diverzifikacija štednje i posedovanje realne imovine.
• Održavanje razumne likvidnosti: Iako je važno zaštititi imovinu od inflacije, ne treba zaboraviti da uvek imate pri ruci dovoljno likvidnih sredstava za nepredviđene situacije. To znači držati određenu svotu u gotovini ili na kratkoročnim depozitima (uprkos inflaciji) radi finansijske sigurnosti. Ova “zaliha za crne dane” može biti u stabilnoj stranoj valuti ili domaćoj, u zavisnosti od poverenja, ali poenta je da nije sva imovina zaključana u zlatu ili nekretnini koje ne možete lako i brzo upotrebiti. Balansirajte između zaštite vrednosti i dostupnosti sredstava.

Za kraj, edukujte se i pratite ekonomske trendove. Znanje je najbolja zaštita. Ko razume šta je inflacija, zašto novac gubi vrednost i kako različita ulaganja funkcionišu, moći će donositi bolje odluke. Čitajte izveštaje (npr. od MMF-a, centralnih banaka), pratite statistike (npr. Biro za statistiku rada – BLS za inflaciju u SAD, Eurostat za EU, izveštaje NBS za domaće prilike). U modernom svetu, promene su brze, valute mogu gubiti vrednost, politike se menjati, zato budite spremni da proaktivno upravljate svojom imovinom.

Zaključak: Novac je mnogo više od komada papira ili broja na ekranu. On je proizvod društvenog konsenzusa i istorije. Razumevanje šta novac predstavlja (i šta ga podriva) pomaže nam da donosimo mudrije finansijske odluke. U vremenu kada savremeni novac gubi sjaj usled inflacije, vredi se podsetiti njegovog porekla u zlatu i robi, i možda deo tog iskonskog “tvrdog novca” imati u svom vlasništvu. Istovremeno, diverzifikacijom i ulaganjem u realne vrednosti, možemo se osigurati da naše bogatstvo ostane koliko-toliko zaštićeno bez obzira na promene vrednosti valute. Novac je sredstvo, a ne cilj. Cilj je očuvati i uvećati realnu vrednost koju on predstavlja, kako bismo mogli sigurno planirati budućnost u svetu posle “varvarskog relikta” i posle moderne “štamparije”. Upravo zato, kombinacija mudrog korišćenja novca i strateškog ulaganja u stvarne vrednosti najbolja je finansijska strategija za dugoročni prosperitet.

Izvori: [Mises Institute ], [BLS – U.S. Bureau of Labor Statistics ], [Eurostat ], [NBS izveštaji ], [Trading Economics ], [Reuters / World Gold Council ]

Najčešće postavljana pitanja (FAQ)

---

Svetski renomirane livnice investicionog zlata dostupne u Zlatara AS Novi Sad i Beograd

Cena zlata u realnom vremenu, izražena u evrima po gramu

🔒 Zaštitite svoje investicije uz INTERCEPT kapsule i kutije

Bez obzira da li čuvate investicione zlatnike, srebrnjake, brilijante u blister pakovanju, kolekcionarske kovanice, medalje ili druge dragocene predmete, dugoročna zaštita od oksidacije, tamnjenja i spoljašnjih uticaja od presudne je važnosti za očuvanje njihove vrednosti i autentičnog izgleda. Zato u Zlatara AS prodavnicama u Novom Sadu i Beogradu, nudimo rešenja vrhunskog kvaliteta: ULTRA Intercept i QUADRUM Intercept kapsule, kao i specijalizovane Intercept kutije sa patentiranom tehnologijom koja je više od običnog pakovanja. Aktivna zaštita u službi vašeg nasleđa.

Zahvaljujući Intercept tehnologiji, razvijenoj i testiranoj tokom više od 30 godina, bakarne čestice ugrađene u materijal trajno vezuju i neutralizuju korozivne gasove iz vazduha. Rezultat je efikasna zaštita do 15 godina, bez potrebe za dodatnim hemikalijama, bez isparavanja, potpuno bezbedna i ekološki prihvatljiva. Intercept kapsule i kutije ne samo da fizički štite vaše dragocenosti, već ih i konzerviraju na molekularnom nivou, čuvajući njihovu lepotu, sjaj i numizmatičku vrednost.

✔️ Aktivna zaštita od patiniranja i hemijskog propadanja
✔️ Potvrđeno prema DIN, EN, ISO i ASTM standardima
✔️ Idealno za čuvanje zlatnika, srebrnjaka, sertifikovanih dijamanata i kolekcionarskih predmeta
✔️ Bez emisije štetnih supstanci, netoksično, reciklabilno, dugotrajno
✔️ Dizajnirano za ozbiljne kolekcionare i savesne investitore

🛡️ Otkrijte Intercept rešenja u Zlatariji AS i osigurajte dugovečnost onome što zaista vredi.