Ne u smislu održavanja, jer i prirodni i laboratorijski zahtevaju isto čišćenje i čuvanje. Ali laboratorijski dijamanti su često manje podložni tretmanima boje i čistoće, jer proces u laboratoriji omogućava proizvodnju sa boljim karakteristikama od starta.
Zato što se proizvode u kontrolisanim uslovima (HPHT ili CVD tehnologijom) u periodu od nekoliko nedelja do par meseci, dok prirodnim dijamantima treba milijarde godina da nastanu u Zemljinoj kori. Manji troškovi proizvodnje i stabilnija ponuda čine ih znatno pristupačnijim.
Ne u istoj meri. Prirodni dijamanti imaju stabilnu dugoročnu vrednost jer su ograničen resurs, dok laboratorijski zavise od tehnološkog napretka i potražnje. Njihova vrednost može da opadne kako se proizvodnja bude dodatno pojeftinjavala.
Ne u klasičnom smislu. Oni su savršen izbor za nakit zbog cene i kvaliteta, ali ne za investiciju. Investitori se oslanjaju na prirodne dijamante koji imaju redak i neponovljiv karakter, dok laboratorijski uvek mogu biti proizvedeni u novim količinama.
Kupci ih biraju zbog atraktivne cene, mogućnosti da dobiju veći ili kvalitetniji kamen za isti budžet i zbog etičkog aspekta (bez rudnika i “krvavih dijamanata”). Vrednost je u upotrebi i izgledu, a ne u dugoročnom trgovanju.
Da. Osiguravajuće kuće tretiraju laboratorijske dijamante jednako kao i prirodne, pod uslovom da imaju sertifikat (GIA, IGI ili ekvivalent). Osigurava se vrednost po kojoj su kupljeni, a ne potencijalna tržišna vrednost.
Zato što su reproducibilni, mogu uvek ponovo da se proizvedu istog kvaliteta i veličine. Njihova cena na sekundarnom tržištu pada brže, dok prirodni dijamanti zadržavaju vrednost jer su jedinstveni i ograničeni u količini.
Cena laboratorijskih dijamanata poslednjih godina pada jer je tehnologija proizvodnje sve dostupnija i konkurencija sve veća. Kupac dobija veći kvalitet za manju cenu, ali to znači i da naknadna prodaja neće imati istu vrednost.
