Na oko, nikako. Čak ni iskusni zlatari ne mogu da razlikuju laboratorijski od prirodnog dijamanta golim okom ili standardnim lupama. Potrebna je napredna oprema poput spektroskopije, UV fluorescencije ili testova u sertifikovanim laboratorijama (GIA, IGI). To znači da kupac mora tražiti sertifikat uz kamen.
Ne. Sjaj, rasipanje svetlosti i tvrdoća su identični. Laboratorijski dijamant ima isti brilijantni sjaj i jednako je tvrd kao prirodni (10 na Mohsovoj skali). Zato se u praksi ne može razlikovati prilikom nošenja ili posmatranja.
Ne. Kao i kod prirodnog, sjaj se gubi samo privremeno zbog prljavštine, masti ili ostataka sapuna. Nakon čišćenja oba dijamanta blistaju istim intenzitetom. Sama struktura kamena je ista, pa nema razlike u dugotrajnom sjaju.
Vizuelno ne postoje, ali pod mikroskopom postoje nijanse. Prirodni dijamanti često imaju inkluzije (tragove minerala, male pukotine), dok laboratorijski mogu imati karakteristične inkluzije nastale tokom procesa rasta, na primer “metalne” tragove kod HPHT procesa ili slojevite tragove kod CVD-a. Ove razlike uočava samo gemolog sa opremom.
Da, i prirodni i laboratorijski dijamanti se sertifikuju u renomiranim laboratorijama poput GIA ili IGI. Sertifikat jasno navodi da li je dijamant prirodni ili laboratorijski. To garantuje kupcu transparentnost i vrednost kamena.
Laboratorijski dijamant je u proseku 40 do 70% povoljniji od prirodnog iste veličine, boje i čistoće, što je ujedno i glavna razlika. Dakle, hemijski i fizički su isti, ali zbog brže i kontrolisane proizvodnje laboratorijski dijamant ima nižu tržišnu cenu.
Ne u smislu održavanja, jer i prirodni i laboratorijski zahtevaju isto čišćenje i čuvanje. Ali laboratorijski dijamanti su često manje podložni tretmanima boje i čistoće, jer proces u laboratoriji omogućava proizvodnju sa boljim karakteristikama od starta.
