Laboratorijski dijamant ima istu tvrdoću kao prirodni dijamant. On ima ocenu 10 na Mohsovoj skali. To znači da ga drugi materijali ne mogu izgrebati, osim drugog dijamanta. Međutim, kao i svaki dijamant, može da pukne ili okrnji ivicu ako primi udarac pod specifičnim uglom ili dovoljno jakom silom.

Sam kamen ne može da zamagli, ali se njegov sjaj može privremeno izgubiti ako se na površini natalože masnoće, sapun, kozmetika ili prljavština. To se dešava i sa prirodnim dijamantima i rešava se redovnim čišćenjem.

Može da se čisti toplom vodom, blagim sapunom i mekanom četkicom. U zlatarama se koriste ultrazvučni i parni čistači, ali treba paziti na okov i druge delove prstena, jer oni mogu biti osetljiviji od samog dijamanta.

Da. Pošto su hemijski i fizički identični, laboratorijski dijamanti traju jednako dugo kao prirodni, praktično zauvek. Oni su savršen izbor za svakodnevno nošenje, uključujući i vereničke prstenove i burme.

Ne, dijamant ne menja boju tokom vremena, bez obzira na poreklo. Ako se promena primeti, obično je reč o spoljnim faktorima (prljavština, rodiniranje belog zlata, oštećenja okova), a ne o samom kamenu.

Ne, održavaju se identično kao prirodni dijamanti. Glavna preporuka je da se povremeno profesionalno očiste i da se redovno proveravaju krapne koje drže kamen, jer se upravo one troše, a ne sam dijamant.

Ne. Zbog svoje tvrdoće dijamant je otporniji od svih tih materijala. Međutim, ti predmeti mogu da izgrebu metal prstena, što može da stvori utisak da se i kamen izgrebao.

Ne, jer su jednako otporni. Ako kamen izgleda mutno ili manje sjajno, uzrok je najčešće prljavština, a ne habanje. Dovoljno je čišćenje, ne poliranje.

Da. Najviše se koriste u vereničkom prstenju, burmama, minđušama, narukvicama i ogrlicama. Njihova trajnost omogućava upotrebu u svim komadima predviđenim za svakodnevno nošenje.